Utorak, 06. 09. 2022.
BILTEN 06

Danas na programu:
KRICI I ŠAPUTANJA
Predstava je zasnovana na literarnom
predlošku za istoimeni scenario za film
Ingmara Bergmana čija je osnovna linija
radnje sledeća:
dve sestre i služavka brinu o četvrtoj ženi
koja, bolujući od raka na materici, umire
jezivom i bolnom smrću.
U predstavu su “utkane” i slike Edvarda Munka,
jednog od najznačajnijih skandinavskih
umetnika i predstavnika ekspresionizma.
Ono što povezuje Bergmana i Munka je izraz
koji je lišen svake suvišnosti, izraz koji je
sveden do svoje bazičnosti, izraz koji je
“atom” – nedeljiv, jedan i jedini i koji ne
može ni biti drugačiji od onog koji je sada.

PRATEĆI PROGRAM:
19h – Galerija Doma omladine
Otvaranje izložbe plakata Dejana Petrovića, rađenih za predstave Doma omladine Kragujevac
22h – Bašta Doma omladine
Naopak
20 i 30h – Dom omladine, scena “Slavica
Slaja Urošević”
Predstava u čast nagrađenih
Praktični deo doktorskog umetničkog
projekta Borjanke Ljumović, AU Novi
Sad i Akademsko pozorište “Branko
Krsmanović” Beograd
20h – Galerija Doma omladine
Dodela nagrada

INTERVJU

Nikola Voštinić, glumac

S obzirom na to da uporedo stvaraš i u
instituciji i na nezavisnoj sceni, šta bi
istakao kao najznačajnije razlike u
glumačkom procesu?
Mislim da kao glumci na nezavisnoj sceni
apsolutno nemamo taj luksuz da se bavimo samo
svojim poslom, mada sam sve više uveren da to
sa sobom donosi i mnogo benefita. Dakle, ti
moraš da budeš i producent i organizator i
promoter, a neretko I scenograf, kostimograf
I reditelj sam sebi. Na taj način, učim mnogo o
stvarima o kojima sam u toku studija malo
razmišljao, pa iako to može da bude naporno I
iziskuje dosta čvrstu volju I odlučnost, koju
možda kao glumci u instituciji ne testiramo
toliko, ipak smatram da je važno i neophodno
iskustvo. Takođe, u instituciji se uglavnom
dešava da nam uloge budu dodeljene, u skladu sa
tim kako nas reditelj vidi, ali nezavisna scena
daje tu slobodu da sami sebe preispitamo gde se
u ovom trenutku kao umetnik nalazimo, šta
nas se trenutno tiče I da sebe bacimo van neke
zone komfora, što je svakako uzbudljivo i
značajno.
Na koje aspekte rada na nezavisnoj sceni
glumačke akademije nisu pripremile
svoje studente?
Čini mi se da sam delimično na ovo pitanje
odgovorio u prethodnom odgovoru. Voleo bih da
nas na akademiji pripremaju malo više na to
šta nakon toga dolazi, a to je u ovom
trenutku hiperprodukcije velika konkurencija
i teško dolaženje do uloga koje su nama zaista
značajne. Mislim da bi bilo odlično kada bi se
na studijama uveo predmet na kome se uči kako
se piše projekat, recimo, na koji način da se
dođe do neke finansijske i organizacione
podrške, koja bi nam pomogla u realizaciji
ideja.
U čemu vidiš značaj ovakve vrste
festivala koji okupljaju samostalne
umetnike?
Pre svega, ovaj festival je jedinstven u našoj
zemlji i mislim da je kao takav neophodan. On
daje šansu predstavama koje iza sebe nemaju
instituciju da se prikazuju, a nama kao mladim
glumcima da upoznajemo rad svojih kolega i na
taj način, ukoliko se naše ideje poklapaju,
potencijanlo stvorimo neke nove zajedničke
projekte.
Možeš li da izdvojiš predstave nastale
u nezavisnoj produkciji koje su
najsnažnije uticale na tebe?
Veoma važne predstave za mene su predstava
,,Tri zime’’ u režiji Jasne Đuričić koja je
nastala kao diplomska predstava Jasninih
studenata na Akademiji umetnosti u Novom
Sadu, kao i predstava ,,Lola Montez’’, moje
koleginice sa klase, u režiji Đorđa Nešovića,
a pod mentorstvom našeg profesora
Aleksandra Đinđića.
Nikola Voštinić, glumac