Nedelja, 04. 09. 2022.

BILTEN 04

Danas na programu:

NA LITICI19h – Pozorište za decutekst: I. Bauersima, režija: ZoranZarubica, produkcija: Udruženjegrađana BUDI, Pančevo„Na litici“ je predstava u režiji ZoranaZarubice po komadu „Norveška danas“švajcarskog pisca Igora Bauersime,egzistencijalistička romantična komedija odvoje mladih koje traže smisao životanastala po istinitoj priči. Na internet četrumu, Julija objavljuje da želi da se ubije i dane želi to da uradi sama.

PRATEĆI PROGRAM:

17h – Galerija Doma omladine Promocija knjige “Dobar rep – kako sam objasnio i završio pravi rep”, Bege Fanka

22h – Bašta Doma omladineBege Fank i DJ BKO

INTERVJU  Aleksandra Arizanović, glumica

Vrlo uspešno se baviš raznim izvođačkimformama. Uzevši u obzir takvu svestranost, šta zatebe predstavlja pojam savremenog pozorišta?Za mene savremeno pozorište predstavlja neku tačku dokoje smo stigli kao čovečanstvo i mislim da je to samotrenutni presek. To je trenutni prikaz onoga što naszanima, što nam je bitno, o čemu hoćemo da pričamo, štaosećamo, o čemu razmišljamo, šta mislimo da je lepo, kojapitanja imamo da postavimo sebi i drugima – o sebi i odrugima i o životu uopšte. Najbitnije mi je da usavremenom pozorištu prepoznam svest, zdravu svest otome ko smo, šta smo, gde smo se uputili, kako možemo dabudemo ljubavniji i kako da budemo jedni sa drugima, a nejedni protiv drugih. Mislim da mi najviše u savremenompozorištu prija kad prepoznam tu težnju da se stvaripromene, aali na plemenit način koji uključuje sve, koji neisključuje nikoga iz priče. Mislim da nam danas upozorištu, kao i u svetu inače, nedostaje još ljubavi,mnogo više ljubavi, deljenja i tog istinskog povezivanja.Nekako, kao da nam fali još slobode, još prostora daistražimo sebe, ovaj život i umetnost i to potpuno.Mislim da danas površnost često uspeva da pojedeizuzetnost tog istinskog, autentičnog doživljaja sebe isveta. Pozorište ima sposobnost da leči, i čini mi se daje ovo naše, savremeno, takvo da umetnici, sve češće, bašsa tom namerom ulaze u procese, a to je jako lepo.Deluje kao da si u plesu prepoznala onaj jezikpozorišta koji ti omogućava da izraziš podsticajeiz najdubljih delova svog sopstvenog bića. Šta namonda, po tvom mišljenju, danas nudi dramski teatar?Mislim da dramski teatar nudi isto to. Meni je jakoteško da odvojim dramski teatar i plesni, mada im znamrazliku, kao što i svi znamo, lako je nju uočiti. Ali štose tiče procesa rada, što se tiče mog unutrašnjegdoživljaja i delanja, to je ista stvar, sve je to nekaistina koja izlazi na videlo, pa sad – da li u vidu pokreta,ili izgovorene reči (na kraju krajeva, i izgovorena reč jepokret glasnica), za mene je to ista stvar. S tim što dramski teatar daje mogućnost da iza reči,skriješ mnogo toga, i iza nečega što naizgled deluje kaoodustvo pokreta – plešeš.Dok pričam o svemu ovome, u sebi prepoznajem jednuinteresantnu razliku u doživljaju sebe na sceni kaoosobe koja pleše i kao nekoga ko glumi. Dok se zamišljamkao neko ko pleše, osećam se kao duša, čista duša, jaduša plešem, i kao ta duša sam više nalik detetu, kojeuzima za sebe prostor, zna šta hoće da kaže, zna da mu jenamera najbolja na svetu i ono ima potpunu slobodu da seizrazi kako god želi, bez nekih okvira, bezopterećenosti formom. A kada zamišljam sebe na scenikao nekoga ko glumi, tu sam malo više čovek, ne znam kakoto bolje da kažem, ali ja-čovek (a čovek je uvek pun raznihstrahova, raznih ograničenja, raznih obzira, raznihnačina ponašanja prema drugima i prema sebi. Nekako,prepoznajem da sam slobodnija u plesnom izrazu, nego udramskom, koliko god da imam utisak da mi i u dramskomjako lako polazi za rukom da izrazim sebe da bihispričala neku priču koju trenutno svi zajedno upozorištu pričamo.Da li i na koji način forma predstave određujenjen život na nezavisnoj sceni?Svaka forma koja proistekne iz nekog jasnog,autentičnog i istinitog za čoveka bitnog sadržaja,ima izglede da traje. Nas su uvek učili da je prvo bitnošta hoćeš da kažeš, odnosno sadržaj, pa tek onda kako,tj. forma u kojoj će to biti izraženo. Kod mene se nekakou procesu te dve stvari dešavaju simultano, kao da sesadržaj i forma (tj. šta i kako) utrkuju da mi preuzmupažnju. I mislim da je nekako uvek to najveći posao – naćipravu formu za sadržaj koji imaš da ponudiš, ili naćiodakle potiče tvoja želja za određenom formom, da bimogao da je ispuniš sadržajem.Uvek mi se na dobrim predstavama učinilo da je nemogućeodvojiti tu formu od tog sadržaja i obratno – kao da nepostoji veća istina od te.

RETROSPEKTIVA Александар Ђинђић
селектор и уметнички директор фестивала

Kakvi su Vaši utisci sa prošlogodišnjeg BAŠTeAtra?

Prošlogodišnji, prvi BAŠTeAtar je na mene ostavio snažanutisak. Iako sam znao kog su kvaliteta predstave i da nijedna ododabranih pet neće proći nezapaženo, iznenadio sam se više negodobrim prijemom kod publike. Nisam očekivao da će publika imatisnage ili želje da se u tolikom broju pojavljuje na okruglimstolovima, recimo. Međutim, iz večeri u veče sam osećao dodatnouzbuđenje. Te tako žive debate, razmena između publike i autorapredstave su za mene bile kao predstava posle predstave. Namomente sam osećao da su one izuzetne predstave bile samo povodza diskusiju u Galeriji Doma omladine. Uz divne susrete ispredpozorišta i Doma omladine, Okrugli sto je za mene najjači utisaksa prošlogodišnjeg festivala.

Imate li neka očekivanja od ovogodišnjeg festivala ikakva?

Na prošlom festivalu od publike sam u nekoliko navrata dobiokomentar da su odabrane predstave izuzetne i da su, uopšte,iznenađeni celokupnom organizacijom festivala. Ta, ipak,iznenađena lica u publici govorila su mi da niko ili retko ko jeočekivao da će prvi festival biti ovako snažan iprofesionalno izveden. Tada sam dobio i “naređenja” da ni sledećegodine ne popustim sa kriterijumima u selekciji i dovedem opetpredstave koje ne podilaze publici, već pozivaju na razmišljanje,diskusiju, bunt…Radujem se susretu s tim ljudima.

Kakvi su Vaši utisci o nezavisnoj sceni u Srbiji iregionu?

Mislim da je nezavisna scena i dalje nedovoljno razvijena. Mislimda umetnici treba da pokažu više inicijative, da se okupljajuistomišljenici i pokušaju da stvaraju svoje pozorište. Mislimda toga fali. Kod nas postoje dve, tri velike nezavisneprodukcije koje često imaju i veoma dobre predstave, ali to je to.Ok, oni postojei rade, ali ima li nas još? Trebalo bi da nas jeviše, trebalo bi da probamo da pozorišta osnivamo na svakomćošku. Bez velikih očekivanja, bez razmišljanja o dobiti, barem uprvo vreme. Samo raditi, radovati se umetnosti, napravitinešto, pa po cenu da sve i propadne. Mora da se pokušava. Ja namželim takvu nezavisnu scenu.

Da li mislite da ovaj festival pomaže razvoju nezavisnescene kod nas i na koji način?

BAŠTeAtar je premlad festival da možemo da očekujemo takavuticaj. Ipak, za pet ili šest godina, recimo, laskalo bi iĐorđu i meni kada bi neko rekao da je s ovog festivala krenulaideja o osnivanju jedne, recimo, fenomenalne trupe ilipozorišta.

S obzirom da ste i sami igrali u dosta društvenoangažovanih predstava, a i pogledali nemali brojnezavisnih produkcija koje su se prijavile, možete li danam kažete koje su to goruće teme koje se ponavljaju (ako seponavljaju) i da li biste, na osnovu situacije u kojoj senaša zemlja nalazi, mogli da nađete koncept za nekubuduću selekciju festivala?

To su, ipak, odvojene stvari. Igrao sam u nekoliko važnihpredstava koje se tiču naše stvarnosti, koje su preispitivale,recimo, položaj radnika kod nas, ali i u svetu (“Radnici umirupevajući”, “Triptih o radnicima”) ili, što je bio slučaj spredstavom “Život stoji, život ide dalje”, pokušavali smo dase poigramo s kvaziangažovanim pozorištem.Za mene su sve tri predstave veoma važne zbog toga što sam jakao glumac uvek želeo da sa scene progovaram o današnjemvremenu, gorućem problemu… S druge strane, ove predstave su narelevantnim festivalima u zemlji i regionu osvajale nemalibroj nagrada, pa se tako poklopilo da one nisu bile važne samomeni.Što se obe selekcije za BAŠTeAtar tiče, ne vidim da se temeponavljaju. Ja sam se za obe selekcije trudio da odaberem najboljepredstave i onda od njih napravim “koncept”, temu festivala.Da, neka predstava može da odredi tok koji bih voleo daselekcija ima i da onda iz tog “ključa” gledam ostale predstave.Recimo, prošle godine su to bile predstave koje se većim delomtiču naše društvene stvarnosti, dok je ove godine ideja da sezadre u pojedinačni, intimni svet. A kada razmišljam o trećemBAŠTeAtru, ostaje želja kao i prošle godine – da klasikuposmatramo iz današnjeg trenutka.

Zar, recimo, antičkatragedija danas nije izazov?

Eto, neka to bude moj san zakoncept sledeće selekcije.Aleksandar Đinđićselektor i umetnički direktor festivala.

Intervju objavljen 01.08.2019. u biltenu BAŠTeAtra 02

Sutra na programu:

18h – Galerija Doma omladineProjekcija filma “Čvorovi, dokumentarni film o duhujedne scene”(Prateći program)
20h – Dom omladine, scena Slavica Slaja Urošević”Moji posedi”, A. Mišo, režija Nikola Voštinić,Akademija umetnosti Novi Sad(Takmičarski program)

22h – Bašta Doma omladineShoomadisco / Fank’ fana (Prateći program)